Darkelfxxx

Expect nothing
’cause there’s nothing to disappoint you
Embrace all you get
and be thankful for it
Do as much as you like
never ask for thanks
You rule your world
never to say sorry for what you do
what you did, or will do

I expect nothing
and will do as I please
I’m not sorry for that I’ve done
’cause I give so much
and in return all I got were promises
unkept…

Vraćajući se kući zamišljao je iznenađenu facu svoje supruge kada ga ugleda. Rekao je da će ostati najmanje nedelju dana i da će se, svakako, javiti i obavestiti je kada da ga očekuje. Vozeći se taksijem kući sa buketom žutih ruža u ruci, njenih omiljenih, nije mogao da skine osmeh sa svoga lica zamišljajući tu scenu. Ona ne voli iznenađenja, znao je to, ali on voli da iznenađuje. Sam sa sobom se dogovorio da to neće često raditi, ali isto tako neće ni odustati

Taksista se zaustavio ispred njihove kuće. Platio mu je ostavivši poveći bakšiš, uzeo je svoju torbu i uputio se ka kući smišljajući taktiku za njegov nastup - to je prevideo, u taksiju je previše vremena razmišljao o njenoj facijalnoj ekpresiji.
Prolazeći kroz kapiju koja je uvek otključana, dogovorili su se da je besmisleno zaključavati kada je ograda tolika da je i dete može preskočiti, odlučio se za kliše pristup koji će, čini se, večno biti aktuelan. Pozvoniće i sačekaće da ona dođe i otvori vrata u kratkom šorcu i majčici na bretele, a preko toga kecelja. Još će u ruci imati krpu kojom je usput brisala ruke od brašna kojim je baš spremala neke kiflice ili nešto slično tome, u svakom slučaju je pravila testo.

Prilazeći vratima primeti otškrinuta vrata koja ga momentalno izbaciše iz sveta mašte. Prilazio im je na prstima, kao da se šunja, osluškujući bilo kakav zvuk. Ušao je unutra nečujno ostavljajućo vrata otvorena - nije to svesno uradio, ali je razlog tome bio mogućnost da pobegne u slučaju opasnosti. Onda je čuo neke zvuke koje nije mogao da protumači kako dolaze sa sprata, možda iz spavaće sobe. Krenuo je da se penje stepenicama. Na pola puta ga je presekao njen vrisak koji je i sam bio presečen, odnosno utišan. Čuo se i muški glas koji se dere: “Umukni bre kurvetino jedna!”. Tada je prestao da razmišlja, potrčao je uz preostale stepenike, uleteo je u spavaću sobu. Od pozadi je video kako neki muškarac jednom rukom drži glavu njegove žene nabijenu u jastuk, a drugom rukom drži obe njene ruke njoj iza leđa. Njegove noge su držale njene da se ne pomeraju. Ležao je preko nje. Njegov trup se kretao gore-dole. Pritrčao je, sa sve ružama i gurnuo silovatelja sa svoje žene. Iako iznenađen, silovatelj zgrabi podnu lampu pored koje je pao i udari svom snagom po mužu što mu potpuno poremeti orjentaciju. Za tih par trenutaka koliko mu je trebalo da dođe k’ sebi silovatelja više nije bilo. Pokupio je svoje stvari i nestao. Njegova supruge je krenula histerično da plače. Preče mu je bilo da nju uteši, nego da silovatelja juri i… ne bi znao ni šta bi radio čak i da ga uhvati.  Zagrlio ju je puštajući je da se isprazni, a čekajući je da se smiri. Kada se primirila, odvojio se od nje kako bi uzeo telefon i pozvao policiju.

- Jesi li u redu? Šta ti se desilo? - pitao je svog prijatelja - Nije valjda da se toliko opirala…
- Bolje nemoj ni da me pitaš - odgovarao je ispijajući viski - i sam još uvek pokušavam da ustanovim šta se sve izdešavalo. Nije mi ona ništa napravila, već se pojavio njen muž - pokušao je time svom prijatelju i cimeru da objasni ogrebotine po svom telu, pa čak i licu.
- Ispričaj mi bre, brate, šta se desilo?

Bila sam u kuhinji, spremala sam nešto da pojedem - počela je da objašnjava policiji. Baš kada sam završila neko je pozvonio na vrata. Bila sam prilično iznenađena, nisam imala pojma ko bi to mogao da bude. Otišla sam do vrata i otvorila ih baš kao što to uvek i radim. U tom trenutku… - zastala je. Trudila se da se suzdrži od plakanja. Do sada je bila jaka.
Čim sam otvorila vrata neki muškarac me je zgrabio za vrat i krenuo je da me guši - govorila je dok su joj suze tekle iz očiju. Onda me je uhvatio i za ruku, izvrnuo ju je i gurnuo me je uza zid. Tada mi je i stavio ruku na usta. Verovatno sam nešto vrištala ili ne znam šta, ne mogu toga da se setim. Samo znam da me je ruka užasno bolela. Onda me je odvukao na sprat, u spavaću sobu. Bacio me je na krevet i legao preko mene - pokušavala je da suzdrži plač i u toj rečenici je uspela. Krenuo je da me hvata za grudi za dupe - od uzbuđenja je krenula brže da priča, ali i drhtavim glasom - svojim prstima me je hvatao i…

…Onda sam je i uhvatio dole. Zavukao sam joj ruke u taj šorc koji je nosila i krenuo sam da joj ga skidam, ali i da u isto vreme nadražavam njenu pičku. Kada bi previše vrištala ili se previše ritala udario bih je po dupetu ili bih divljački legao na nju da bih je obuzdao. Takođe bih joj nabio glavu u jastuk ili bih joj čak stavio ruku preko usta. Toliko me je bila naložila da čim sam joj skinuo šorc do kolena, morao sam da uđem u nju. Morao sam da joj svojim nogama držim raširene noge kako bih oslobodio pristup, a čim sam uspeo krenuo sam jako da se krećem napred, pa lagano nazad i tako u krug. Svaki put kada bih joj ga nabio tako jako i do kraja ispuštala bi neki uzdisaj koji me je toliko ložio da me je terao iznova da ponavljam taj potez. Onda sam krenuo velikom brzo da je jebem, čisto da vidim kako će reagovati i kakve će zvuke krenuti da ispušta. Njen vrisak je počeo iz jednog sasvim tihog uzdaga, koji je, kako sam ja ubrzao, izleteo u neverovatnom volumenu. Tada sam joj ponovo nabio glavu u jastuk i rekao joj da umukne ili tako nešto. Par trenutaka nakon toga me je odgurnuo njen muž koga sam udario nekom podnom lampom. Pokupio sam stvari i zbrisao.

- Ti zaista nisi normalan. Šta ćeš sada da radiš?
- Što bre nisam normalan. Svaki put do sada je prošlo kako treba. Rekla je da joj je muž van grada. Sada je ionako sve jedno. Samo ću morati da nađem neku drugu koja voli tako da se igra.

Večeras se zovem Marina – ime koje zvuči tako neiskvareno, to mi treba. Za to ime odabrala sam i adekvatan (prikladan) autfit – nešto izazovno, ali ne i previše… pa, previše kurvinski. Ne volim često da izlazim, a i nemam mnogo prilika za to, uglavnom zbog posla, ali kada je petak malo opušteniji volim da ga iskoristim za celonoćnu zabavu, a subota i nedelja mi ostaju da se oporavim.
Idem „napolje“ i znam šta tražim – muškarca. Kada uočim nekog koji mi se svidi, tačno znam šta hoću sa njim da radim. Večeras se nadam dobrom provodu.
Očekujem pecanje na listove (mišiće), ne na budine, eventualno nekoga ko ima foot fetish, da mi skine pristojne 8mm štikle, pocepa čarape… Dobro, to se najverovatnije neće desiti, ali uska suknja do kolena, pa i malo preko njih, koja dosta govori i o butinama i o zadnjici, čarape u boji kože, top koji pokazuje dobar struk i džemperčić na kopčanje koji pokriva i dekolte, a i greje tokom hladnjikavih jesenjih noći očekujem da će doneti dobar ulov. Ne tražim ljubitelja grudi, već one koji vole dobru guzu i lep struk.
 
Sela sam u svoju 206icu, pravi ženski auto, i krenula u centar. Iako ne izlazim često već sam stekla dovoljno iskustva po pitanju klubova, znala sam otprilike ko izlazi u kom klubu, a retko kad sam se vraćala u isti klub, ili, kada bi se i vratila nešto drastično bi promenila na sebi, toliko da me isti frajer ne prepozna – a i frajere sam retko iste rabila (koristila).
Za početak večeri bih želela nešto mlađe od mene, ispod tridesete, najbolje oko 25, sportistu. Krenula sam ka klubu na 9. spratu zgrade. Tamo sam znala da će me pustiti iako nisam klinka, ali dobre ribe uvek puštaju – u stvari svuda su me puštali.
Kada sam se popela gore, pustili su me bez problema, kao i što sam očekivala. Prvo sam ošacovala obezbeđenje, jedan dobar, drugi bi prošao kada bi sa prvim radio u duetu. Ušla sam i odmah otišla za šank. Vodka-martini, dva. Jedan odmah, drugi za duže ispijanje. Kada sam na eks popila prvi, barmen me je čudno pogledao. Nasmejala sam se, kao i uvek kada me tako zbunjeno pogledaju. Ranije sam umela da budem nabusita i da im uz pare dam i neki arogantan komentar – džaba bačeni dobri komentari – ali sam ih zamenila raznovrsnim osmesima – u zavisnosti od toga kakav je barmen, ili barmenka: sarkastičan, ciničan ili iskren, i razne varijacije na temu. Makar sam te poruke želela da pošaljem, drugo je pitanje kako ih oni primaju. U ovoj prilici uputila sam čist sarkastični osmeh.
U svakom slučaju, sa pićem u ruci, lagano đuskajući, pomerajući samo kukove i ramena ugledala sam grupu tipova među kojima je bio jedan dovoljno visok i dovoljno širokih ramena koji je obećavao. Probila sam se do mesta gde može lakše da me vidi. Nametnula sam se, ali mu nisam prišla. Gledala sam, kao suptilno u njega dok on ne bi pogloedao u mene, a onda bi skrenula pogled i nastavila da plešem sama sa sobom. Igra mačke i miša je urodila plodom, najčešće i pali – kada sam u raspoloženju da meni prilaze, a ne ja njima. Prišao je, upalio cigari i ponudio mi jednu. „Ne pušim… to…“ odgovorila sam. Nasmejala sam se postiđeno jer sam shvatila da sam prevazišla okvire uloge koju sam izabrala – u poslednje vreme mi je sve teže da obuzdam svoj jezik. Fina jdevojka ne priča tako o TIM stvarima. Da bih se „iskupila“ sama sebi za grešku, morala sam da učinim nešto. Izvinula sam se i krenula ka negde, valjda ka izlazu. Zaustavio me je kod WC-a – kakva ironija. Bio je „moj“.
Bio je dovoljno visok za mojih 183cm na štiklama – bio je oko 190, širok u ramenima, masivan i jakih ruku. Bio je mojih godina, onih koliko bi mi, po mom mišljenju, drugi dali (a i iz nekog iskustva) - 25, možda je bio čak i godinu dve mlađi. Verovatno se i zbog toga posle samo par minuta priče potpuno izgubio. Razgovor je krenuo u potpuno pogrešnom pravcu – makar iz mog ugla gledano, a ja nisam bila u toj situaciji pre, tako da ne znam kako da ga zaustavim – da sam zločesta fufa znala bih, ali sam sada „fina“ i „pristojna“ devojka.
U tom trenutku su pored nas iz WC-a prošli tip i devojka sa ogromnim osmesima na licima. Oboma nam je bilo jasno šta su unutra radili, a ja sam probala da se napravim da sam koliko iznenađena (i pomalo zgrožena) ipak i radoznala i dovoljno (makar u ovom trenutku) zločesta da tako nešto probam po (ko zna koji) prvi put, ali da sam u stvari ona ista fina devojka, pomalo konzervativna u kojoj sa vremena na vreme izbiju nagoni koje ne može u tom trenutku da kontroliše i zbog kojih će se nakon izvršenog čina kajati.
Šta je od toga on pročitao ne znam, ali me je uhvatio za ruku i glavom upitno mahnuo ka unutra. Spustila sam čašu na najbliži sto i blago ustručavajući se, pratila sam ga.
Kada smo ušli u kabinu sve se odvijalo kao po nekom šablonu – počeli smo da se strasno ljubimo, zatvorio je vrata i zaključao ih bez da je gledao (radio je ovo pre). Držao me je za struk i mazio po leđima dok sam mu ja rukom prelazila preko glave – pošto je malo kose imao (ošišan na opasno) zadržavajući je na njegovom temenu. Drugom rukom sam ispitivala malo njegovo rame i ruke, a malo njegove grudi – bio je poprilično tvrd. U sledećem trenutku krenuo je rukom ka napred, ali sam ga sprečila – ne volim da me tu diraju. Možda je i to pomoglo da se on još više raspali mojom ulogom.
Spustila sam on u ruku koja je bila na njegovim grudima preko stomaka do međunožja – i tu je bio tvrd, ali i poveć – tada je ruku sklonio sam mene i otkopčao se. Čučnula sam da ne bi kolenima pipala pod – bio je iznad proseka, sasvim zadovoljavajuć – nije bio kriv, te ne volim, ne znam šta sa takvim da radim.
Sa njim u ustima mogla sam da radim šta god hoću – sada više nije bitno koja sam devojka, u ovom trenutku mu moja uloga nije bitna – ipak smo sve kurve. Ruku mi je držao na temenu gurajući mi blago glavu, ali mi njegova pomoć nije bila potrebna. Nije mu dugo trebalo da svrši i to poprilično obimno, nije me obavestio da će to učiniti – to mu je plus – a ja sam, kao, iznenađena sve progutala.
Ustala sam, on se zakopčavao i krenuo opet neku priču tipa „mogli bismo opet da se vidimo“. Htela sam opet da prekoračim ovlašćenja uloge i da mu odbrusim nešto tipa „Koga ti zajebavaš? Nećeš ti nikoga zvati, niti treba to da radiš.“, ali sam ipak široko otvorila oči i zadivljeno gledajući u njega izdiktirala broj 06……. – nije ni bitno koji je broj, lažan je (ali postoji). Izašli smo iz wc-a, on ponosan, ja praveći se da  ništa nije bilo. Pozvao me je da dođem sa njim do njegovog društva – i ovaj poziv je naravno bio lažan, ali sam ga (na obostrano zadovoljstvo) odbila: „Moram da idem, čujemo se“ – nije hteo da me poljubi, verovatno zbog njegove sperme, ali to nisam ni očekivala (ni htela). Uzela sam svoje i piće i došla do obezbeđenja koje me je zadržalo zbog čaše – kakvo bedno startovanje, ali od takvih ni ne očekujem bolje. Ispila sam ostatak, možda pola. koktela na eks i pitala: „Ima li ovde šta da se puši?“ – pogledala sam, naravno, u onog tipa kojeg sam primetila kada sam ulazila. Pružio mi je cigaru iz pakle – taj potez sam shvatila ironično. Uzela sam je, a on mi ju je pripalio.
„Može li ovde negde na miru da se popuši?“ – ponudio mi je takvo mesto, ali me je uslovio da i njegov drug ide – pravi duet, prihvatila sam.
Odveli su me u sobu u kojoj je bila niska kožna, udobna fotelja. Ja sam sela, oni su nastavili da stoje. Prekrstila sam noge i na miru, uz njihove glupe opaske, popušila sam cigaru. Zahvalila sam im se i krenula da ustajem – pobunili su se. Tačnije onaj na kojeg sam bacila oko se pobunila dok je drugi zbunjeno gledao u njega – jadnik, nije mu bilo jasno. Previše su predvidivi… „Čekaj, treba još nešto da uradiš“ i približio se kako bi me sprečio da ustanem. Pogledala sam ga ka gore i odgovorila mu: „Znam“ hvatajući ga za kotu koja je bila polu dignuta. Otkopčala sam ga i bacila se na posao, mada baš i nije bilo mnogo oko čeka se trebalo truditi.
Njegov drug se ubrzo pridružio, on se sam pripremio, i stavio ga je na izvolte. Na moje iznenađenje, on je mnogo više ponudio – takva iznenađenja volim, moj prvi izbor je razočarao. Možda i zbog kontrasta, ali je delovao je ogromno. Dobrih pola sata sam ih obrađivala, ovaj sa većom kitom se suzdržavao dok je ovaj manji uzeo stvar u svoje ruke kako bi se doveo do vrhunca – pošto sam im rekla da želim da obojica u isto vreme svrše po mojoj faci i u usta. I osim što je toliko trebalo čekati na njega, iuspustio je par kapljica – ponovno razočarenje. Srećom, njegov drug ga je nadopunio. On mi je i pružio maramicu da se obrišem skoro kao da se izvinjava zbog haosa koji je (većinom on i) napravio. Prihvatila sam maramicu, ali pogled izvinjavanja ne, brisala se, uzela još jednu cigaru i otišla.
 
Nakon što sam to mesto eksploatisala do poslednjih granica – ne mogu sada da se vratim i da poremetim iluziju koju je imao onaj tip iz kabine, a ni da čekam da ode -  niti da napravim tako brzu promenu na sebi. Sela sam u kola, samo popravila šminku i krenula u potragu za malo ozbiljnijom zabavom – predugo sam se zadržala na ovom mestu. Da vozim pijana – dok me ne uhvate ili dok se napravim neko sranje, do sada se nikada ništa nije desilo.
Za tu ozbiljniju zabavu najbolje bi bilo uloviti nekog mafijaša (ili da makar na njega liči, ili da se tako ponaša). Oni su uglavnom i pod nekim gasom, a i vole da se iživljavaju, strvine su, a kako noć lagano odmiče potrebno mi je više grubosti da bi me zadovoljili.
Blizu reke se zaustavljam i ulazim opet bez problema – obezbeđenje nije neko. Kao i prethodnog puta idem pravo do šanka, naručujem vodku-martini, opet dva sa istim scenarijem ispijanja. Ovoga puta mi se barmen obradovao i nasmejao. Otpozdravila sam koketnim pogledom i osmehom – da imam i taj, na njega sam zaboravila. Poslala sam mu poljubac, uzela drugu čašu i odšetala do mesta koje je najbolje za izvidnicu separea – oni su obično tamo.
Tražila sam pogledom, ali nisam mogla nikog posebnog da vidim. Međutim sa leđa mi je prišao tip koji nije bio loš. Žvaka mu je bila malo izlizana, ali je vredelo ispitati ga. Ovoga puta sam odlučila da osim što sam opet fina devojka sa početka večeri još budem i naivna i pomalo glupa. Ispostavilo se da je on neku budža u tom klubu. Ponudio mi je da mi pokaže prostorije pozadi. „Naivno“ sam pristala – „iznenadila“ sam se kada nikoga nije bilo tamo (a rekao je da će biti). Krenuo je da me mazi po vratu i da ga ljubi. Morala sam neko vreme da se opirem, makar kako bih ga još više izazvala, a ako ne i da, makar još malo, budem ta fina devojka.
Ipak sam vrlo brzo popustila i dozvolila mu da me ljubi po ramenu i vratu, ali je on, očaravajuće nežno došao do usana – pravi mangupi znaju koje metode da koriste za ovakvu vrstu devojaka. U jednom trenutku je ustao i zaključao vrata. (Kao) uplašena sam se odmah pobunila i pozvala se na ženske probleme, ali on je, na moje iskreno (zaista) iznenađenje rekao da postoji i druga rupa. Nisam tačno znala na šta misli, ali sam rekla da ja takve stvari ne radim: „Ja ne pušim“ (kako je čudno što ni jedan od njih ne shvata ironiju u mojim rečima, čak ni kada je toliko jakog intenziteta – ko zna na čemu su bili svi oni?). „Ali ja nisam mislio na to“, okrenuo me je ka pizadi. „Boleće me“, skoro plačljivo sam mu odgovorila. Naravno morao je kliše da upotrebi kako bi me umirio: „Ne brini se, polako ću, neće te ništa boleti…“. Bla, bla, bla… koje prazne reči. Zadigao mi je suknju, samo sklonio tange čija je nit štitila moj anus i krenuo da ga miluje i podmazuje pljuvačkom. Zaista je bio nežam – pomalo i dosadan. U isto vreme je i vadio kitu iz pantalona, a i vadio je kondom. Polako ga je ugurivao – cvilila sam taman toliko da pomisli kako me zaista bolucka, ali i da prija. Lagano me je razrađivao , a ja sam prestala da cvilim (da glumim), što je njega ohrabrilo da ubrza. Krenuo je poprilično žestoko da… pa da jebe. Čak je krenuo i da mi govori tipa: „Primaš ga kurvice u čmar“ i „Voliš da te razvaljuju“, što se nije dobro slagalo zadovoljstvom koje je stvarao – očigledno da je rečima morao da nadoknađuje, ili makar da se trudi. Jebao me je tako u kučećoj pozi sasvim zadovoljavajuće (ništa posebno) i svršio je u meni (u kondom). Čim ga je izvadio spustila sam suknju i otrčala do vrata, otključala ih i pobegla pre nego što je on uspeo da navuče pantalone. Htela sam da se oseti kao da me je silovao. Odmah sam izletela iz kluba. Bilo mi je dosta ovakvog tipa zabave. Odlučila sam da odem (što je postalo i neki vid tradicije nakon ovakvih večeri) u gay klub – tamo sam uvek mogla da se potpuno opustim i da se izđuskam. Krenula sam ka njemu – kolima se brzo stigle.
Čim sam ušla pozdravila sam se sa tipom koji organizuje žurke na tom mestu, a onda i sa šankericom i konobaricama – piće mi je odmah bilo spremno. Mada sam se uvek pitala da li oni znaju?
Ali to sada uopšte nije važno, samo da je atmosfera super (kao što je obično i bila). Na tom mestu vreme brzo prolazi, uz dobru zabavu i opuštene ljude. Već potpuno iscrpljena krenula sam kući – 1,5 litara vode za uz put – trežnjenje odmah počinje. Parkiram auto u garažu i vraćam se na staro – na pre spremanja za izlazak. Već su rani jutarnji sati, pa se što tiše šetam kroz kuću. Međutim vrata od wc-a se otvaraju i moja mala devojčica (7) koja je ustala da piški iznenadila me je.
-         Zdravo zlato, ajde da te odvedem do kreveta
-         Hoćeš da dođeš da me uspavaš?
-         Hoću
Legla je i sama se ušuškala u krevet. Okice su odmah krenule da joj se sklapaju, samo je rekla „Laku noć tata“ i odmah nakon toga je zaspala. Poljubio sam je u čelo.
Otišao sam u dnevnu sobu i uzdrkao zamišljajući iskustva od noći koja se završala i otišao sam u spavaću sobu da legnem pored svoje supruge.
 
Zovem se Marina. Bila sam kraljica noći, tačnije noćnog života. Moje prijateljice i prijatelji su me zvali i prijateljica noći – imale su dobre razloge za to. Način na koji sam vodila život u mladosti dosta je bio vezan za noć, a ona asocira, makar mene na blud, razvrat. U početku je sve naivno počelo: zaljubljivanje, slomljeno srce, prvi poljubac, slomljeno srce, gubitak nevinosti, slomljeno srce, veza, slomljeno srce (njegovo), veza, slomljeno srce (ponovo njegovo). Kasnije je sve počelo da liči jedno na drugo. Muškarce za koje sam se vezivala sam volela, ali oni nisu mogli da shvate da meni seks sa nekom drugom osobom nije predstavljalo nešto što zadaje tako fatalan udarac. Da su oni meni tako nešto uradili ja bih ih samo pitala kako su se proveli – i možda neki upečatljiv detalj da mi kažu: njen/njegov izgled, šta su radili i tome slično. Bilo bi mi samo bitno da su se dobro proveli. To je, prevara, međutim bilo nešto što je bilo presudno u odnosima sa njima. Zbog svih tih promašaja (a i na nagovor mnogih) odlučila sam da se „promenim“. Odlučila sam da ću, kada se sledeći put zaljubim, biti verna. Tako je i bilo. Svaki put kada bih izašla morala sam da se obuzdavam. Nisam mislila ni na šta drugo osim na zabrane koje sam sama sebi nametala, da bih zadovoljila njega, odnosno da bih ispunila očekivanja koje društvo nameće, a samim tim i njegovo očekivanje – održavanje monogamije. Ali po koju cenu? Tek sam naknadno shvatila koliko sam platila za sopstvenu nesreću.
Počelo je lepim flertom koji sam pustila da što duže traje. Uživala sam u „neprijatnim“ tišinama tokom razgovora koje sam nekada ja prekidala, a nekada puštala njega da se iskoprca. Ne znam kako ih je on podnosio (niti kako je na njih gledao), ali sam ih ja oduvek posmatrala kao nešto dobro – ne želim da se zbližim sa nekim ko ne ume, namerno ili slučajno, da zastane kako bi dozvolio da tišina preraste u nešto eksplozivno (ili nešto drugo). On je imao potencijal.
Usledio je i prvi poljubac, šetnje zajedno držeći se za ruke, prvi sex, sve prvo. Postali smo pravi (kliše) par – razmišljali smo o budućnosti, o životu zajedno (otišli smo na letovanje i preživeli smo ga). Strane oči bi rekle da smo najsrećniji par na planeti – idealni jedno za drugo. Ali retko ko bi mogao da vidi ispod površine. Svaki put kada ne bih bila sa njim želela sam nešto drugačije da mi se desi. Koliko god mi je prijao on, želela sam nova poznanstva, nova iskustva.
Onda je sve krenulo nizvodno. Pala sam u depresiju. Uopšte mi nije bilo do seksa i svaki dan sam bila sve nesrećnija, a i na ljude oko sebe sam to isto prenosila. Zbog toga su neki počeli da me izbegavaju, sa drugima sam se svađala i posvađala (mada sam i za to imala sve manje energije – počela sam da ih ignorišem). Ostala sam sama (usamljena je možda tačnije reći). Svaki put kada bih izašla, što se sve češće dešavalo, ali ne zbog toga da bih se zabavljala, većm da bih se još malo obuzdavala. Verovatno sam izgledala (i bila) kao dugogodišnja alkoholičarka koja veoma često (da ne kažem svaki dan) sedi na istom mestu u kafani, sama sa sobom ispijajući svoje piće. Priželjkivala sam sopstveni kraj, mada sam se ipak nadala da će mi neko drugi u tome pomoći – da će neko drugi to uraditi za mene. Kada se to nije desilo razmoišljala sam o načinima na koje bih to sama mogla da uradim: tablete, skok, pištolj (odakle mi?), da iskočim pred autobus? Nikako nisam mogla da se odlučim (ili nisam htela), ali se jedno veče u kafani desilo nešto neverovatno. Ušla je neka devojka koja je izgledala kao da je iz neke potpuno druge priče (i bila je). Koketirajući je pitala nekog tipa da joj promeni gumu na kolima. On je momentalno ustao odlučan da joj pomogne. Ispila sam piće i platila i otišla sam da vidim šta se dešava – užasno me je zanimalo. Kada sam izašla pogledom sam ih tražila, gledala sam gde b i se njen auto mogao nalaziti pošto nisam ugledala ni jedno od njih dvoje. Na momenat sam se strašno uplašila (ne znam otkud toliki strah) da ih, tačnije nju, neću naći, međutim odlučno sam krenula ka parkingu. I tamo sam ih oboje našla. On je sedeo na suvozačevom sedištu dok je ona čučala na ulici zadovoljavajući njega (mada mio se činilo da je i sebe zadovoljavala). Gledajući ih tako dok oni to ne znaju počela sam da shvatam šta meni fali i šta sam od sebe napravila. U tom trenutku počela sam da se zaljubljujem u nju – ženu koja je ušla i uzela ono što je htela na način na koji je ona to htela. Zavolela sam je, a u isto vreme sam htela da budem ona. Sačekala sam je da završi svoj posao. Čim joj je on svršio u usta ustala je čekajući da se on zakopča. Delovalo je kao da mu se zahvalila (ne rečima, već glavom), ali i da ga istim pokretom tera.
On je otišao sa svojim mislima – možda je imao suprugu pa je dobio grižu savesti, ili je samo uživao u ovom događaju – dok je ona odlučno ušla u kola i upalila ih.U tom trenutku sam shvatila da mi je ovo možda poslednji put kada ću je videti, pa sam kao da sam tinejdžerka, a ona neka zvezda, potrčala da je zaustavim. Skočila sam na njen auto (makar nisam vrištala), ali mora da sam imala zastrašujući izraz na licu jer se ona zaustavila i izašla iz auta zaprepašćena. Sigurna sam da nije bilo zbog toga što sam skočila na haubu – bilo joj je očigledno da sam to namerno uradila, ali da je moja faca vrištala za pomoć. Uhvatila me je za ruku, odvela do suvozačevog sedišta i tamo me smestila. Pustila mi je ruku objašnjavajući da me vodi negde na piće da pričamo – nije pitala, samo je rekla.
Kada smo sele ona je započela priču kako bi me opustila. Očigledno je veoma dobro znala kako da se ponaša u toj (a i u ko zna kojim drugim) situaciji. Čini mi se da je znala šta me u tom trenutku muči. Još više sam se zaljubila u nju – možda je to i bila zaljubljenost u samu sebe – narcisoidnost koju sam izbegavala već neko vreme. To sam joj i rekla, iako mi se do sada to nije dogodilo. Htela sam da em odvede negde da spoznam neke nove stvari, ali me je odbila. Tada sam joj ispričala svoju priču, koju je ona (činilo mi se) već znala i kako se ona odvijala rešenje mi se iskristalisalo iako mi ona ni reč nije rekla. Tada mi je ona potvrdila da treba da budem otvorena prema sebi i prema drugima, pa mi se i ona poverila, poverila mi je tajnu koju niko drugi nije znao. Bila sam potpuno šokirana., ne zbog neodobravanja, nego zbog toga koliko nas naša čula mogu prevariti. Posle toga smo se dugo smejale. Kroz smeh sam je pitala da se venčamo, i ona je kroz smeh pristala. Napravile smo plan.
Rastale smo se i otišla sam pravo do svog dečka. Bio je iznenađen mojim nasmejanim licem – dugo ga nije video. Ispričala sam mu šta sam videla – njemu se to nije toliko svidelo koliko meni. On je ipak tradicionalan – brak, porodica, podela na muško-žensko – promiskuitetna žena je kurva (mada bi bilo ok da on kara tako neku „kurvu“ – to je izostavio da kaže). Onda sam mu iskreno ispričala moja prethodna iskustva – ispovedila sam mu se, rekla sam mu razloge svojih prethodnih „neuspeha“ sa tipovima i rekla mu da sam baš zbog tog ustručavanja, od obuzdavanja dovela sebe u samoubilačko stanje. Pitala sam ga da li bi mogao da prihvati takav, otvoren odnos, ili bi me radije gledao tako depresivnu? – trik pitanje, znam. Upao je u zamku – „bolje da si depresivna“. Prosula sam mu priču kako je sebičan i kako me uopšte ne poštuje niti me voli ako to kaže (mada sam i sam bila sebična – za svoje dobro), napravila sam scenu i otišla zauvek – čak sam mu i to rekla, želela sam malo teatralnosti, hranila me je posle dugog vremena koje sam provela iza scene.
Sada ležim u krevetu, čekam mog supruga. Izašao je u provod. Uvek sam uzbuđena iščekivajući njegove priče. Ja, naravno, ne izlazim sa njim (niti on sa mnom, a opet sam prijateljica noći). Dogovor je da kada jedan izlazi, drugi/a ostaje kod kuće. Večeras sam ja zadužena da stavim dete u krevet i da ujutru ustanem ranije da joj napravim doručak.

Imao sam osam godina kada sam zamalo poginuo. Sa dva druga sam se igrao. Šutirali smo loptu, jurili smo se, više se ne sećam šta smo sve radili, jedino znam da je lopta izletela na ulicu, a i ja za njom. Nisam je stigao, jer sam se u trenutku zaledio. Pogledao sam na levu stranu i video sam kamion koji se kretao ka meni. Odjednom se vreme usporilo. Ostao sam tako da stojim zatečen situacijom u kojoj se nalazim posmatrajući kamion koji ide ka meni. Razmišljao sam da li da se pomerim ili da ostanem tu gde sam, ali mi se u tom trenutku činilo da je to što će me kamion udariti baš ono što treba da se desi. Baš zato me je i iznenadilo to kada me je neko povukao. Vreme je tek tada nastavilo da se kreće svojom uobičajenom brzinom, a ja sam sa poda posmatrao kako kamion proleće pored mene. Tek tada sam primetio čoveka koji me je malo pre spasao. Podigao me je na noge sve vreme pričajući mi nešto ili mi postavljajući pitanja, nisam siguran. Nisam mogao da ga čujem, a nisam mogao ništa ni da kažem. Ne znam ni koliko je godina imao.

Imam četrdeset pet godina i u ovom trenutku imam osećaj da mi se život završava. Sve što sam imao izgubio sam. Makar ono što mi je važno. Jedina nit koja me tera da nastavim da se borim je moja ćerka, bez obzira na to što je praktično već dve godine nisam video. Ona je moja nada i moj ponos. Treća godina je na medicinskom fakultetu, među najboljim je studentima i ima dečka koji je osam godina stariji od nje. Izgleda da nisam bio tu kada sam joj bio potreban. Iako se već dve godine ne vraćam iz inostranstva gde radim, mnogo duže su pucale veze unutar naše porodice. Tokom devedesetih smo se jednostavno distancirali jedno od drugog. Svako je krenuo na svoju stranu dajući sve od sebe da donese u kuću ono što je potrebno da bi preživeli. Napolju smo bili lovci, a unutra roboti. Prestali smo da razgovaramo. Svako je bio zaokupljen sobom.
Da bih uspeo da prehranim svoju porodicu, morao sam da odem iz zemlje. To je dodatno pogoršalo naš odnos koji se pre dve godine i zvanično okončao. Od tada se nisam vraćao. Nisam video poentu. Zbog celog našeg odnosa, naša ćerka naizgled nije ispaštala. Iako smo oboje bili zaokupljeni sobom, ona je, očigledno po uzoru na nas, isto tako bila zaokupljena sobom. I osnovnu školu i gimnaziju je završila sa 5.0, upisala fakultet, našla partnera… Ne znam kako, ali je ispala savršeno dete. Pravi anđeo – ne našom zaslugom nego svojom. Ponekad je sažaljevam.

Dvadeset godina kasnije opet sam se setio događaja sa kamionom. Zašto li je morao da se pojavi taj čovek? Trebalo je tada da se završi priča o meni. Sada se sve pokvarilo. Sedim na ivici kreveta nag. Gledam u dečka par godina starijeg od mene. Vezan je za stolicu. Pokušao je u mnogo navrata da se dere, ali sam mu dobro vezao usta. Niko nije bio u stanju da ga čuje. Potpuno se istrošio. Ceo prizor koji je posmatrao očigledno ga je iscrpeo. Silovao sam mu devojku, a onda je i ubio, Sada sedim na ivici kreveta sa krvavim rukama. Pored mene se nalazi nepomična devojka. Hteo sam da joj se izvinim, ali nisam znao kako to treba da uradim. Hteo sam i da joj se zahvalim. Isto nisam znao kako. Ostao sam nem. Samo sam posmatao njega istrošenog i razmišljao šta da radim sa njim. I ja sam se iscrpeo i nisam imao snage da ponovim čin. Nisam imao ni volje. Počeo sam da se šetam po sobi. Malo sam posmatrao nju kako leži u crvenom, a malo njega koji me nije posmatrao u oči. Prvo sam mislio da ne želi da me izaziva, a onda sam shvatio da me se plaši. Postojala su dva razloga koja su budila njegov stvah. Prvi razlog je strah za sopstven život, a u drugi razlog je gledao. Shvatio sam da posmatra moju erekciju za koju nisam bio svestan. Tada je opet počeo da ispušta zvuke posle dužeg vremena. Izgledalo je kao da me moli da ga ne diram. Plakao je.
A meni i nije bilo do toga da se opet igram. Nisam imao snage da zastrašujem i da dominiram. Zato sam otišao ponovo do kreveta. Ona je ležala na stomaku. Ovoga puta sam vodio ljubav sa njom.
Kada sam svršio otišao sam da se istuširam. Upotrebio sam njen šampon i njenu kupku. Mnogo mi se svidelo kako miriše. Hteo sam da nosim taj miris sa sobom, makar danas. Nakon toga sam otišao do kuhinje, napravio sebi sendvič sa pečenico i pojeo ga. Vratio sam se u spavaću sobu. Obukao sam se. Sa stočića pored kreveta sam uzeo nož. Došao sam do njega. Izvinio sam mu se zbog svega što sam uradio i zbog onoga što ću uraditi. Zaboo sam mu nož u stomak.

Dve godine mi je trebalo da se vratim. Dugo sam razmišljao o tome kako će to da izgleda. Svaki put bi me mašta odvela u krevet sa bivšom ženom. Nikada nisam prestao da je volim. I dalje sam se nadao da ćemo se pomiriti. Ne vidim pravi razlog naše razdvojenosti. Bolje bih se osećao da smo se posvađali ili da me je prevarila, možda da sam ja nju prevario pa da znam zašto se to desilo. Ali posmatrajući sada proteklih deset godina, zaista ne vidim neki poseban razlog. Jednostavno smo se odvojili jedno od drugog, ali to znači da je ponovno spajanje moguće.
Možda bih trebao da prestanem da razmišljam o tome.
Još u mladosti sam primetio da celu sliku nekog događaja pre nego što se i desi. Tako sam i spasao jedno dete. Gledao sam njih trojicu kako se jure i šutiraju loptu. U tom momentu sam pomislio kako će neko šutnuti loptu na ulicu, kako će dete istrčati i kako će ga nešto udariti. I onda je taj scenario počeo da se odvija pred mojim očima. Video sam kamion i potrčao u pravcu lopte. Dete je istrčalo na ulicu, a ja sam srećom stigao na vreme da ga povučem i da ga spasim. Dešavale su se i druge situacije kada sam mogao da primenim taj talenat ili šta god to bilo, ali mi nikada nije pošlo za rukom da ga primenim na sebi. Često sam se trudio da ga iskoristim kako bih unapredio svoj odnos sa ženom, ali bih svaki put omanuo.

Na izlazu iz stana me je uhvatila griža savesti. Iskoristio sam prijatelja kojeg poznajem praktično od kada sam se rodio. Uzeo sam mu ono najdraže, terao sam ga da sve to gleda i na kraju sam mu oduzeo život. Znam da odavde nema puta nazad. Zatvaram vrata i odlazim. Napuštam zgradu, a u mislima mi se menjaju slike prošle noći. Nikako ne mogu da ih izbacim iz glave. Tada nisam shvatio da su me one toliko obuzele da sam izgubio nit sa stvarnošću. Tek me je déjà vu. Koji sam doživeo, vratio u stvarnost. Nalazio sam se na ulici, kamion je išao ka meni. Opet sam shvatio da je to upravo ono što treba da se desi, mada nisam znao zašto se nije desilo mnogo ranije. Čekajući taj momenat ugledao sam čoveka koji stoji na par metara od mene posmatrajući me. Gledajući ga u oči učinio mi se poznat. Taj pogled sam video dva puta.

Susret sa ženom nije prošao onako kako sam ga ja zamišljao. Nisam bio iznenađen. Ali imao sam još jedan razlog zašto sam se vratio. Hteo sam ponovo da vidim svoju ćerku. Bivša mi je rekla gde se nalazi, rekla mi je gde je stan ćerkinog dečka. Odmah sam se uputio tamo. Odvezao sam se taksijem. Čim sam izašao shvatio sam da sam ovde ranije već bio. Tu sam spasao klinca pre mnogo godina. Ponovo su me obuzele iste emocije.
Otišao sam do zgrade, ušao unutra i pešice se popeo na drugi sprat. Primetio sam tipa koji izlazi iz stana i ulazi u lift. Ispostavilo se da je izašao bap odande gde ja treba da uđem. Izgleda da joj je to dečko. Nisam hteo da ga uznemiravam. Došao sam do vrata i zvonio sam. Niko se nije odazivao. Pozvonio sam malo duže, ali uzalud. Uhvatio sam se za kvaku, vrata su bila otključana. Ušao sam polako. Kako ne bih uplašio ukućane predstavio sam se i objasnio zašto sam tu i koga tražim, ali niko mi nije odgovarao. Ušao sam u spavaću sobu. Čim sam video krv na krevetu sve mi je bilo jasno. Istrčao sam napolje, strčao se stepenicama dole i izleteo sam iz zgrade. Video sam njega kako se kreće kao u nekom transu. Trčao sam ka njemu spreman da ga odmah tu raskomadam na deliće. Kretao se ka ulici. Onda sam primetio i kamion. Taj momenat je polaku utišavao bes u meni. Onda je izašao na ulicu. Ja sam se zaustavio na par metara od njega. Ponovo sam imao celu sliku u glavi. Tačno sam znao šta će se desiti. Momenat pre nego što će ga udariti kamion pogledao me je. Taj pogled sam već jednom video.

“Ovo je nulta tačka svesti. Zastoj. Nema rešenje. Zapelo je.Gotovo. Osećate se jadno. Gubite vreme. Nesposobni ste. Ne znate šta da radite. Trebalo bi da se stidite sami sebe. Trebalo bi da odnesete motor pravom mehaničaru koji zna da se snađe u takvim situacijama. U tom trenutku normalno je da vas obuzme besomučan gnev i navede vas da poželite da po tom poklopcu udarate čekićem i dletom, da ga smrskate maljem ako treba. Razmišljate o tome, i što više razmišljate o tome, to vas više hvata želja da ceo motor odnesete na neki most i bacite ga dole. Neverovatno kako tanak mali zarez na štafu može tako da vas dotuče” - Zen i umetnost održavanja motocikla, Robert M. Pirsig Moj slučaj nije bio dramatičan. Iako govorimo o različitim motorima (on o motociklu, ja o motoru za čamac) siguran sam da bi motor bačen sa mosta prouzrokovao veoma raspršujuću završnicu - veoma dramatičan završetak. Moj plan je bio mnogo suptilniji: jednostavno ostavljanje motora neprijatelju protiv koga se sam dugo borio (ili je makar za to napravljen). U tom smisli, njegov završetak bi se pre mogao kategorizovati pod tragediju - motor koji je namenjen da seče more, ostavljen je na milost i nemilost moru, na dnu. I to sve zbog jednog šrafa (mada se kasnije ispostavilo da su u pitanju dva šrafa - ali ako jedan može da vas izbavi iz takta, samo se zamisliti može šta su dva u stanju da prouzrokuju). Završiti sa letovanjem ili ne? - pitanje je tada (bilo) postavljeno, Šekspirovski - eh da mi je Po-mo tada bio pri ruci. I taman kada šraf biva pobeđen shvatate da postoji još jedan, a pored drugog šrafa postoji još nešto, a to nešto nije šraf. Da, odustao sam tada. Bio sam pobeđen. Nisam imao sredsta da uzvratim (za prvi sam se pripremao 2 godine), ali sledeće godine nastavljam tu borbu (iako sam na drugom frontu uspešno pobedio). I drugi štaf će biti pobeđen, a i ono što nije šraf isto tako - na lakši ili teži (ne mogu da kažem krvoločniji jer nema krvi, ali aluminiumočniji) način.

Ada nije more!! Koliko god Beograđani (Srbi) to želeli, Ada Ciganlija je jezero, a ne more! Dosta je bilo lažne promocije i neke vrste autosugestije kako bi joj se podigla cena, kako bi se ona podigla na neki viši nivo - pa makar i to bilo ubeđivanjem. Budimo realni.

Koliko je hrabrosti i ko zna još čega potrebno da neka osoba ustane od stola društvenih normi i odšeta smireno u susret onome o čemu je sve vreme, manje ili više, razmišljala i čemu je na neki način konstantno težila? A zbog društva je sve to potiskivala duboko od sebe i time sebe odbacivala gradeći ruševinu…
I ko onda sebi može da da za pravo da osudi takvu osobu? Pa šta ako neko hoće i da promeni pol?

Danas sam, potpuno neočekivano, dobio najlepši kompliment ever! Draga prijateljica mi je rekla da sam mala Biljana Srbljanović.
“Nisam htela da te prekidam. Zvučao si mi kao mala Biljana Srbljanović” - su bile njene reči.
A ja sam razvukao široki kez.
Draga moja prijateljice, hvala vam iz sveg srca!

Od ovog nema bolje!

Zaljubljen sam u Biljanu Srbljanovic!
Obožavam je.
Ne mogu da se zasitim nje, njenog glasa i priče, njenog lika, strastvenosti, šarma, lepote… ne znam gde da stanem!

Biljana Srbljanović za predsednicu! =)